Svake godine, početkom juna meseca, sećanja na Radivoja Koraća vraćaju nas u 1969 godinu, kada je tog kišovitog 2 juna, vozeći neki samo njemu znan reli ka Beogradu, kome se vraćao kad god je bilo prilike, jer bez njega nije mogao – poginuo u saobraćajnoj nesreći, u neposrednoj blizini Sarajeva, u kome je prethodne večeri odigrao svoju poslednju utakmicu, za reprezentaciju Jugoslavije.

Otišao je iznenada, neočekivano, brzo, upravo onako kako je i igrao, nažalost ovaj put bila je to tužna igra sudbine u kojoj smo svi izgubili. Jer bio je prvi košarkaški as svetskog formata sa ovih prostora, čija su igra i koševi izazivali oduševljenje i nepodeljene simpatije širom sveta. Svojom pojavom i karijerom bio jedan od onih koji su obeležili vreme u kome je živeo, na način koji mu je uprkos njegovoj skromnosti i nepretencioznosti, obezbedio put do zvezda slavnih i poštovanih.

Mnogo toga je tokom svih ovih godina sećanja na njega, koja traju duže nego što je živeo, rečeno i napisano o Žućku i svemu onome čime je i posle svoje smrti obeležio istoriju košarkaškog sporta i života ove sredine.
Život i košarka idu dalje, sve je manje njegovih savremenika koji su imali tu privilegiju i sreću da ga neposredno upoznaju, sećanja polako blede, što je normalno, ustupajući prostor sećanju na uspehe i košarkaške veličine koje su došle posle njega.

Ipak neka sećanja i utisci ostaju utisnuta u vremenu duže od životnog veka, ako imaju univerzalnu vrednost. Sećajući se njega svih ovih godina imao sam osecaj nečeg nedorečenog, neke životne nepravde u takvom njegovom odlasku, zašto baš on i zašto baš tako? Po svim kriterijumima zemaljske pravde zaslužio je da drugacije zaokruži svoju blistavu karijeru.

A onda, proše godine, učestvujući u pripremanju programa za “Koraćev ćošak”, ugao Knez Mihajlove ulice na kome ste Žućka mogli naći sa društvom, kad god je bio u Beogradu, listajući novinske isečke iz tog vremena, pročitao sam da je tog juna 1969 godine, jedna kupljena karta za reprizu mjuzikla “Kosa” u Ateljeu 212 ostala neiskorišcena – bila je to njegova karta. Pomislio sam, kao da ima tu neke sudbinske simbolike koja objašnjava. Jer, “Kosa” je bila i ostala kultna predstava i film o šesdesetim godinama, jedno od najupečatljivijih i najpotresnijih umetničkih dela o protestima protiv degenerisanja društvenog života tog vremena, sa snažnom porukom vere i nade u drugaciju i bolju budućnost.

I kao što glavni junak na kraju predstave, zatečen situacijom, ćutke prihvata da greškom umesto druga bude odveden u pogrešan rat, iz koga se nikad nije vratio, tako je i Radivoj Korać otišao, a na njegovu kartu, danas to znamo, ušli su mnogi na košarkašku predstavu, neki od njih postali su veliki igrači i izuzetne ličnosti, a možda je i svet postao bolji zahvaljujući i ekspanziji košarkaškog sporta.

Verujem da je puno dece ušlo i da će i dalje ulaziti na tu njegovu kartu, a da to i ne znaju, i to je dobro, jer važna je predstava / igra – Žućko je bio takav, verujem da bi, da je živ, negde u sebi bio ponosan što je tako.

Sećamo se da je Radivoj Korać i van košarkaškog terena bio izuzetan, po obrazovanju, inteligenciji, interesovanjima. Apsolvent elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, a interesovanja su mu bila i u arhitekturi, istoriji, slikarstvu, literaturi, voleo je muziku i osećao prave vrednosti. Sa svojih sportskih putovanja donosio je ploče za Radio Beograd, što je za ono vreme bila velika stvar. Donevši im prvu ploču još neafirmisanih Bitlsa, rekao je: “Ovi će sve da ućutkaju”, sve ostalo je sada već istorija. Pitam se, da je ostao živ, kako bi nekoliko godina kasnije vrednovao hitove grupe Queen: “We Are The Champions”, “The Show Must Go On”, itd…

Ove godine, sećajući se Radivoja Koraća, njegovi prijatelji i poštovaoci pokrenuli su inicijativu da se na uglu Knez Mihajlove ulice – preko puta restorana “Ruski Car”, gde su se Žućko i njegovo društvo okupljali, družili i nalazili inspiraciju za svoje uspehe, POSTAVI SPOMEN PLOČA, sa idejom da to mesto ostane trajno kao jedna od simboličnih tačaka Beograda, na kome će se i dalje okupljati ljudi povodom dobrih ideja i akcija i to ne samo kad je košarka u pitanju.

Obrazloženje iz njegove akademske vokacije moglo bi da bude da su dobre vibracije Žućka i njegovih prijatelja ostale u etru, i da ćemo ih možda sa odgovarajućim antenskim uređajem, ponovo čuti.
Imao sam 11 godina kada sam ga prvi put sreo 1964 godine, kada mi je u svlačionici, posle nastupa u reprezentativnom dresu, dao autogram. Nekoliko godina kasnije i ja sam na onu njegovu kartu ušao, na reprizu, a da tada nisam znao. Danas znam, i zahvaljujem mu na tome – od srca.

Na današnji dan pre 38 godina, Beograd se oprostio od Žućka. Desetine hiljada beogradjana, teška srca, po kiši, ali dostojanstveno, iskreno, nemo,i spratilo je poslednji put Žucka do “Aleje velikana”. Bio sam u toj masi, kao 16 godišnji dečak, i taj dan neću nikad zaboraviti.

Kao jednom od osnivača Košarkaškog kluba “Radivoj Korać”, drago mi je što smo jednim malim delom doprineli da sećanje na njega traje i danas.

Beograd, 04.06.2007 godine

Brajović Draško

– Predsednik Upravnog Odbora Košarkaškog kluba “Radivoj Korać” iz Beograda, ul. Sime Igumanova 55.

(Košarkaški klub “Radivoj Korać” iz Beograda osnovan je 1972 godine, sa sedištem u neposrednoj blizini ulice u kojoj je Radivoj Korać živeo).